10.1.2019.
PALENE, ODLUČNA ŽENA
Svetlana Slapšak
Mitološka priča o Palene (ili o Palenaji), onako kako su nam je preneli pozniji antički mitografi Stefan iz Bizanta i Ceces, neobična je mešavina različitih mitoloških i književnih uzoraka. Ona pokazuje samu tehnologiju sastavljanja mita.
Palene je bila kći Sitona, kralja u Odomanti u Makedoniji. Nevoljan da kćer uda za bilo koga, a u nestašici prosaca u bližoj okolini, njen otac je organizovao borbe za njenu ruku: svaki prosac morao je da se bori sa njim, i u slučaju da pobedi, mogao je postati mladoženja. Kraljevskog oca očito su razdirali različiti motivi, od kojih je jedan možda bio incestuozni: niko nije mogao pobediti Sitona u borbi na dvokolicama, tako da su prosci odlazili pobeđeni i izranjavani, a u gorem slučaju su ih odnosili… Najzad, kralj se posle mnogih dvoboja odluči da kćer ipak preda izvesnome Driantu, koji nije pobedio, ali je ostao živ. Za sve to vreme, Palene je očajavala, ali nije gubila vreme. Njoj se dopao Kleiton, i sada je trebalo smisliti kako da se podvali mnogobrojnim i promenljivim zapovestima njenog oca. Mitološka priča ne kaže kako je došlo do izmene pravila, ali izgleda da je Palene, kada je njen otac razglasio da će je udati za Drianta, upotrebila njegova prethodna pravila, i uspela da ga nagovori da se Kleit i Driant bore za njenu ruku. Palene se sada morala pobrinuti za to da ishod borbe ne bude neizvestan, što znači da nije imala potpuno poverenje u junačke moći svog izabranika… U svakome slučaju, uspela je da nagovori svog učitelja Persinta da podmiti Driantovoga kočijaša. Komplikovana spletka završila se uspešno: kočijaš je izvadio klin iz točka, kola su se prevrnula tokom borbe, i Driant je tako bio laka žrtva za Kleita, koji ga je ubio.
Stvari se nisu tako jednostavno završile: Siton je nekako saznao za spletku svoje kćeri, i odlučio je da je za kaznu spali živu na lomači pripremljenoj za mrtvoga Drianta. Poznavajući tipske zaplete u grčkoj mitologiji, mogli bismo posumnjati da je Siton Drianta izabrao zato što mu je bio ljubavnik, i da je u planiranome braku hteo da realizuje obe svoje žudnje… Nesrećnu Palene su tako vezali na lomaču sa mrtvim nesuđenim mladoženjom, i zapalili vatru. No božanska intervencija je sprečila najgore: spustila se jaka kiša, i sa njom sama boginja Afrodita, dajući jasno na znanje da ne odobrava ovakav rasplet. Siton se pokorio volji božanstva, Palene je oslobođena, i mogla se udati za voljenoga Kleita. Njeno ime dato je gradu i poluostrvu na Halkidici, ali moderno ime poluostrva je – Sitonija!
Mitološka priča o Palene objedinjuje uzorak antičkoga ljubavnoga romana i lokalni genealoški mit, koji se završava pričom o nastanku toponima. Adaptiranje dva tipa zapleta je posebno zanimljivo: mešaju se obrazac staroga mita o takmičenju i nasilnom ocu, baš kao u mitu o Pelopsu i Hipodamiji (ili Deidamiji). No umesto inicijative prosca, koji u starijem mitu uređuje prevaru sa kočijašem, sama buduća nevesta uzima stvar u svoje ruke, i manipuliše drugima da bi postigla svoj cilj. Ona je ta koja bira, i u svom izboru muškarca i uspeva. U antičkome romanu junakinja često pati, zarobljavaju je, a nije redak primer da i naizgled umre. U ovome slučaju, trik sa deus ex machina, poznat iz pozorišta, koristi se za rasplitanje nemoguće situacije, ali nove literarne i kulturne konvencije zahtevaju i nešto koliko-toliko logično – recimo kišu. Tako se Afrodita pojavljuje kao boginja kiše, što izvesno ne spada u njene uobičajene mitološke domene. Sa druge strane, boginja ljubavi je ovde prikazana kao božanstvo puno osećaja za pravednost, koje sa svoje strane, i bez sopstvenog interesa, pazi da se očigledna nepravda ne desi. U ranijim mitovima, Afrodita bi možda još i marila za Kleita ili Drianta da su joj se dopali kao budući ljubavnici, ili da su bili ključni za njeno proglašenje za najlepšu, kao u Parisovom slučaju. No da boginja ljubavi ovako otvoreno i bez zadnje namere stane na stranu zaljubljene devojke, koja je pri tome dobro obavila zapleteni posao uništavanja prosca koji joj se nije dopao, to je uistinu inovacija nekoga novoga vremena. U ponašanju Afrodite i u raspletu mitološke priče možemo naslutiti, sem očigledne povezanosti sa žanrom antičkoga ljubavnoga romana, i širenje novih kultova, prevashodno taumaturških (koji se oslanjaju na čuda). U tome smislu, možemo razumeti sa kakvom se lakoćom nekadašnja razbludna boginja ljubavi pretvorila koji vek docnije u hrišćansku sveticu, sa sasvim novim dužnostima – o imidžu da i ne govorimo…
Mitološka priča smeštena je u daleke krajeve, u Makedoniju, koja posle Aleksandrovih osvajanja i pada atinske demokratije postaje u izvesnome smislu ”mitološka”. Pitanje gde je zapravo nastala mitološka priča postaje sasvim legitimno: da li su ga izmislili domoroci po grčkim uzorima, improvizujući, ili su ga izmislili Grci iz južnijih krajeva, kolonizujući ove teritorije i u svome imaginariju? Borba dvokolicama je nešto što nije bila sportska disciplina u Grčkoj, ali je lov sa dvokolicama bio aristokratska zabava u Makedoniji, kako vidimo na mozaicima i slikama iz helenističkoga razdoblja. Motiv je dakle podjednako mogao biti rezultat ”intimizacije” i ”egzotizacije”, želje kulturno podređenog da da stila svojoj finansijskoj i političkoj moći, i želje kulturnoga kolonizatora da se potvrdi tamo gde to uopšte može. No situacija na Sitonovom dvoru izvesno je, i pored očigledne arhaizacije (smeštanja priče u daleku prošlost), izrazito helenistička: mlada princeza ima učitelja, što je bilo nezamislivo čak i u atinskoj demokratiji. Taj učitelj, Persint, morao je biti Grk: to je bila jedna od uspešnih profesija koje su se mogle prodavati u udaljenim krajevima sveta koji je morao naučiti grčki. Najprivilegovaniji, kao što je bio sam Aleksandar, zaista su mogli birati kojega će slavnoga filosofa imati za učitelja. Filip, Aleksandrov otac, izabrao je Aristotela, a dvor i makedonski društveni krem je svojim tragedijama zabavljao i drugi atinski gastarbajter – tragičar Euripid. Skoro sve se moglo kupiti makedonskim zlatom… Za razliku od starijih grčkih mitoloških priča sličnoga sadržaja, gde se junak direktno pogađa sa kočijašem, fina makedonska princeza to prepušta svom učitelju. Koliko je grčki filosof bio time oduševljen, možemo samo da zamislimo, ali zapovest člana kraljevske kuće je poslušana.
Driant dobija junački pogreb, sasvim kao iz homerskoga doba. No stavljanje žive žene na lomaču je mitološka inovacija koju ne nalazimo u grčkim mitovima – u najbližem uporedivom slučaju, žena se baca na lomaču. Da li u tome detalju mitološke priče možemo tražiti neku daleku lokalnu uspomenu na ljudske žrtve, ili opet egzotizaciju udaljene kulture? Ili je reč o tipičnoj dramatizaciji kakvu često srećemo u antičkom ljubavnome romanu, koji je svojoj publici prenosio uzbuđenja cirkusa, uličnih događanja, pozorišta, velikih zabava koje su priređivali helenistički vladari? Ne zaboravimo da antički autori uopšte ne pominju ovaj književni žanr, koji su, kako izgleda, smatrali suviše niskim, i namenjenim posebnoj, manje obrazovanoj publici. Možda tu gledamo u nešto što bismo mogli nazvati antičkom pop-kulturom, i naslućujemo njenu publiku odnosno potrošače, na osnovu analogija sa našim razdobljem…
Što se lokalne genealoške linije tiče, opet se ukrštaju različiti obrasci: sa jedne strane, Palene daje ime mestima, ali sa druge, ona i Kleit nisu začetnici nove dinastije ili ugledne porodične linije; naprotiv, baš kao i u antičkom ljubavnome romanu, junacima je najvažniji njihov intimni život, njihova sreća, njihova anonimna budućnost. Konačno, još jedan novi element izranja iz starih mitoloških obrazaca: to je značaj i moć ljubavi, u kojoj su oba pola zapravo postavljena ravnopravno. Nova, aktivna, obrazovana mlada žena ne dopušta da očinski autoritet određuje njen život, i pri tome ima sasvim realan pogled na borbene mogućnosti svog izabranika. On nije nekakva junačina kojem je ratnička čast važnija od svega drugoga, no oportuniste smo i ranije sretali u mitološkim pričama: nova je volja mlade žene da baš takvoga, koji samo njoj odgovara, izabere i privede do braka, služeći se onim sredstvima koja su njoj na raspolaganju. Palene je po tome uistinu junakinja helenističkoga razdoblja, koja u novoj monarhiji ima više prava nego u prethodnim demokratijama. Nekadašnji svemogući muškarac-građanin sada je podanik kao i ona, i preostaje mu uglavnom da se bavi svojim ličnim životom, a ne politikom. Kako smo samo mi došli do ubeđenja da je upravo to demokratija?
Svetlana Slapšak, Ženske ikone antičkog sveta, Biblioteka XX vek, Beograd, 2006.
aleksandrazikic 